Размишљање је узбудљива пустоловина

Познати писац, председник Менсе Србије и аутор „Логичких загонетки” за себе каже да је срећан јер живи од онога што највише воли да ради

Мало је оних у свету, а камоли у Србији, који успевају да живе као слободни уметници, издржавајући се искључиво продајом својих дела, али књижевник Урош Петровић један је од њих. За такву одлуку, у овдашњим условима вечите беспарице и слабог уважавања било које врсте озбиљног интелектуалног рада, потребно је доста храбрости, самопоуздања – и среће.

Ризиковао сам… али зато сад имам задовољство да радим само оно што заиста волим и у чему искрено уживам. Живети од уметности је најлепша ствар на свету, тад сте у прилици да стално откривате своје нове могућности и отварате нове видике – тврди наш саговорник, чије су „Загонетне приче” (у четири књиге) и романи „Авен и јазопас у Земљи Ваука”, „Мистерије Гинкове улице” и „Пети лептир” доживели рекордан број издања, преведени на неколико страних језика и овенчани многобројним наградама код нас и у свету.

То је, међутим, био тек почетак уметничке пустоловине Уроша Петровића, талентованог дечака из Горњег Милановца, који се са осам година преселио у Београд, а тек са 36 одважио да објави прво књижевно дело, и то на наговор и уз подстицај др Љиљане Пешикан-Љуштановић. Она је, поред осталог, написала: „Авантура читања у коју Урош Петровић води своје читаоце увек је нова, оригинална и узбудљива.”

Упоредо са логичким загонеткама, фантастичним приповеткама за децу (неке су увршћене у школску лектиру) и одрасле („Приче с оне стране”), као и измишљеним светом инспирисаним Толкином и Легвиновом, он своје необичне идеје изражава и цртежима, који ће се наћи као илустрације у његовим књигама, или збуњивати посетиоце изложби.

Потрага за животињама на изложби

Сваки мој литерарни или ликовни рад је својеврстан позив на размишљање, интелектуални изазов. Једном приликом сам обећао награду свима који на серији од 12 мојих цртежа џунгле тушем (радио сам на њима годину дана), тада изложених у Културном центру Панчева, пронађу лик животиње са картице добијене на улазу у галерију. Свега шест од двадесетак најупорнијих посетилаца је успело у науму, али је пред цртежима била незапамћена гужва, а о „потрази за животињама” се још дуго причало. За песму од 10.000 строфа, које сам исписао на једној страни А-4 формата тако да је свака логички наставак било које претходне, добио сам награду за необичну поезију „Атипика”. Назвао сам је „Оштећење мозга” и заштитио у Заводу за интелектуалну својину – каже Петровић.

Његови несвакидашњи поступци, као и склоност да се увек обраћа „памети” својих читалаца, биће јаснији кад се узме у обзир да је реч о председнику Менсе у Србији, домаћег огранка светске организације која окупља особе са највишим коефицијентом интелигенције (изнад 148) – а таквих је свега два одсто међу становништвом планете. За откривање „малих генијалаца” – јер људски интелектуални потенцијали се најбоље развијају до 12. године – Менса користи посебне логичке тестове.

Непризнати „генијалци”

– Често ме питају колико су такви тестови поуздани, да ли се коефицијент интелигенције може повећати током живота и шта „доказани паметњаковићи” имају од тога. Пре свега да упозорим да постоји много тестова на Интернету а иза већине се крије жеља за брзом и лаком зарадом. Ако неко заиста жели да поуздано провери свој логички ИQ, најбоље је да се обрати онима који се тиме баве више од 60 година и чији се тест признаје у читавом свету, Менси (www.mensa.rs).

Коефицијент интелигенције је урођен, врхунац достиже око 17. године и затим постепено опада, али то никако не значи да не би требало стално да радимо на побољшању перформанси свог мозга. Губитак реалне брзине размишљања надокнађује се искуством, зрелошћу и осталим квалитетима који расту временом, а поред осталог, постоје и посебна предавања на којима се уче „мождани трикови” за побољшање памћења.

Висок резултат на Менсином тесту не гарантује успех у животу – славу, богатство или срећан брак (чак је доказано да жене са већим ИQ имају мање шансе за удају). То зависи од много фактора и не постоји правилна крива зависности између те две категорије. Међу нашим члановима има научника, уметника, професора, познатих личности (као што су писци научне фантастике Артур Кларк и Исак Асимов, изумитељ рачунара „Спектрум” Кајв Синклер, аутор „мапа ума” Тони Бузан, холивудски глумци Кевин Костнер и Ђина Дејвис, певачица Мадона…) али и обичних људи – домаћица, продаваца, возача камиона…

Ипак, послодавци и код нас почињу да цене чланство у Менси. То не раде из љубави, већ из економских разлога, јер желе некога за кога је већ проверено да размишља брзо и ефикасно. Морам, међутим, да додам да висока логичка интелигенција без одговарајуће надградње, односно знања и стручности, не значи много – истиче председник српске Менсе.

Урош Петровић је, признаје, прави срећник јер је успео да у ономе што свакодневно ради споји неколико својих љубави – према писању, логичком размишљању, паметној деци, цртању, фотографији и природним лепотама своје земље (пре свега планини Тари, коју препознајемо и у измаштаном свету његових прича) – и да у све укључи и породицу (супругу и двоје деце) и пријатеље. Петровићева енергија и ентузијазам су велики подстицај за окружење. Тако је, рецимо, одушевљен очевим фотографијама Србије (које су такође награђиване на домаћим и страним конкурсима, објављиване у многобројним магазинима и веома тражене на сајту преко којег их аутор продаје) Петровићев 14-годишњи син Лука и сам почео да „шкљоца” апаратом… и победио на такмичењу за најбољу фотографију часописа „Национална географија Јуниор”. Десетогодишња Анђела, већ „искусна” балерина, упушта се у аналитичка запажања достојна студента психологије.

Обоје су се још пре дванаесте године нашли на насловним странама захваљујући свом таленту, а истовремено су остали и обична деца – поносан је отац.

Да деца буду паметнија

У јавности је мање познато да је писац популарних „Логичких загонетки”, као борац за бољи образовни систем у којем ће деца учити да размишљају уместо да напамет „бубају”, један од аутора програма такозваног креативног приступа настави. Овај програм, намењен пре свега раду са даровитом децом, званично је акредитован, подржали су га Министарство просвете и Савез учитеља Србије, увршћен је у обавезно усавршавање васпитача и учитеља, примењује се у многим нашим школама, као и у неколико градова Европе: у Љубљани (увршћен је на постдипломске студије Педагошког факултета), Базелу, Прагу, Темишвару, Бањалуци, Удину...

Назвали смо га НТЦ, по скраћеници за Никола Тесла центар, одсеку за даровиту децу Менсе Србије, а програм је настао тако што смо др Ранко Рајовић, психијатар и оснивач Менсе Србије, и ја покушали да учинимо нешто, не би ли помогли нашој деци да унапреде свој приступ учењу, побољшају функционално размишљање и науче да повезују ствари и примене стечено знање.

Идеја је била да покажемо васпитачима и учитељима како да од свакодневних појава и планираних лекција направе проблемска, загонетна питања, подстакну децу да размишљају, износе сопствене идеје и радују се кад погоде решење. Показало се да деца обожавају такав приступ, налик на игру, али и да напредују уз њега. Рад са логичним питањима у виду загонетки, који сам применио у раду са децом на мојим „Загонетним причама” нов је и, по свој прилици, јединствен у свету.

А најдражи „експериментални заморац” био нам је најмлађи син др Рајовића (који, иначе, има четворо деце), Данило: толико се „примио” на логичке загонетке да није хтео на спавање све док му се не обећа нови задатак ако је на време у пиџами – поверава нам Петровић.

Copyright © 1998-2024. Mensa Srbije
info@mensa.rs      design by Suzana Tomić