Čemu služi tuga i zašto ne treba sprečavati decu da budu tužna 

Autor: Maša Karleuša Valkanou, MSc psiholog i psihoterapeut

Tuga je dragulj čija vrednost nije toliko poznata među svetom. Ne samo da odrasli ljudi na sve moguće načine izbegavaju da budu tužni, već tako uče i decu od malih nogu. Koliko puta ste videli ili doživeli situaciju da se detetu slomi igračka i kada dete počinje da plače, roditelji ga teše: “Ne plači, kupićemo drugu“ ili „Ne plači, ti si veliki dečko (devojčica) nećeš valjda da plačeš zbog igračke“ ili „Ne plači, to je samo igračka, imaš 100 takvih“ itd. Time šaljemo poruku da plač nije poželjan, kao i da treba na svaki mogući način da poreknemo svoj gubitak. Gubitak jedne igračke za dete je velika stvar, kao što je za odrasle gubitak drage ogrlice ili udarac na skupim kolima. Zato je ovakav događaj sjajna prilika da pokažete detetu kako da se nosi sa gubicima u životu.

Jedna od najtežih stvari u životu je prihvatiti život kakav jeste. To je čudno, jer izgleda kao vrlo jednostavna stvar. Nešto jeste i treba računati sa tim, kako bi se efikasno kretali kroz život. Ako je na našem putu slon ili ogroman krater, mi ne možemo biti efikasni ako ga ignorišemo i uporno pokušavamo da preko njega pređemo. Ljudi koji se stalno žale u životu: „Zašto se to uvek meni dešava, zašto ja nemam sreće…“ ignorišu slona na svom putu. To što nešto ne vidimo, ne znači da ono nije tu i da ne deluje na nas.

Naučili smo da poričemo činjenice života i da se pravimo da ih nema. Kada neko nama blizak ima problem najčešće kažemo: “Ne brini, biće sve ok“ ili „Nije to tako strašno“, „Moraš sad da budeš jak“ itd. Ove prazne reči nemaju moć da uteše. Ono što je mnogo teže uraditi, ali bi mnogo više značilo osobi koja se suočava sa stvarima koje su za nju strašne je samo biti tu i ostati u zagrljaju tuge. Ljudi se plaše tuge i trude se da pobegnu od nje. Na taj način lišavaju sebe unutrašnje zrelosti i duboke radosti življenja.

Možemo da zamrznemo jedan kadar iz svakodnevnog života roditelja, kada dete trči i padne, nekoliko milisekundi nastaje muk, a čim roditelji savladaju šok, brže bolje upućuju bujicu reči „Ništa! Ništa strašno! Skočilo dete! Super! Prošlo…“. Ovakva reakcija roditelja je sasvim prirodna u našem društvu, ali uči dete da je strašno osećati bol i da se on po svu cenu mora izbeći. Tako imamo čitave generacije mladih ljudi koji su potpuno nespremni da se nose sa životnim nedaćama, netolerantni na frustracije svakodnevnog života i duboko nesrećni što osećaju i najmanju nelagodnost.

Istraživanja su pokazala da veština našeg uma da neke emocije otkloni iz svesti je neselektivna, tako da potiskivanje tuge dovodi do potiskivanja i svih drugih emocija, naručito radosti života i uživanja te na taj način dolazi do bezvoljnosti, manjka energije i razvoja depresije. Iako tuga može biti za nekog neprijatna, tuga je zdrava emocija koja se javlja u situacijama gubitka. Gubitak može biti stvaran ili fantaziran. Rad tuge je dragocen za zdrav psihički život i bez njega nema razvoja, ni zrelosti. Kroz rad tuge mi prihvatamo realnost kakva jeste, priznajemo gubitak i dozvoljavamo sebi da taj gubitak otplačemo. Tek kada je gubitak otplakan, postiže se nova zrelost i ličnost postaje snažnija, otpornija i više integrisana. Zato sledeći put kada se vaše dete bude susrelo sa situacijom gubitka, umesto da kažete „Ništa strašno“, recite „Da, to je tako tužno, razumem“ i pustite dete da se isplače u vašem zagrljaju.

Muškarci mogu misliti da je plač „samo za devojčice“, da je tuga znak slabosti, a neki ljudi mogu izbegavati tugu iz straha da će ona onda večno trajati i da nikada neće iz nje izaći ako joj se prepuste. Ovo naravno nije tačno, tuga je proces koji ima svoj vrlo jasan početak, razvoj i na kraju čak i srećan završetak. Nasuprot tome, potiskivanje tuge traje beskrajno, jer se sprečava psihološko razrešenje. Postoji poremećaj koji se zove produženo tugovanje, u čijem slučaju treba uključiti i stručnjake, ali se rad opet usmerava na prolazak kroz tugu, a ne njeno negiranje.

Kada se sprečava tugovanje stvaraju se veliki problemi u psihičkom funkcionisanju. Potisnuta i neprepoznata tuga pretvara se u simptome anksioznosti, depresije, napetosti, strahova i ponašanja kao što su različite destruktivne i agresivne impulsivne reakcije, a zatim rizična ponašanja i bolesti zavisnosti. Odbrambena ponašanja koja služe da se osećaj tuge zamaskira su nešto što često imamo prilike da vidimo kod ljudi, na primer euforičnost, neautentična veselost, preglasan smeh, preterana akcija, izlaženje, promiskuitetno ponašanje, različita rizična ponašanja, kao i korišćenje alkohola i psihoaktivnih supstanci. Kada sprečavamo sebe i svoju decu da budu tužna mi se udaljavamo od realnosti, odcepljujemo naša osećanja, a sa umrtvljavanjem tuge uspavljujemo i sve druge emocije, te ostajemo prazni, beživotni, ravnodušni, iscrpljeni i bez sposobnosti za ljubav, rad i radost svakodnevnog življenja. Bez tuge nema ni ličnog sazrevanja i napretka, što je razlog zašto su mnogi odrasli ljudi emotivno nezreli i ne mogu ostvariti kvalitetne odnose sa drugim ljudima.

Zato pustite decu da tuguju, jer tako rastu i sazrevaju, uče o sebi i životu i prihvataju život kakav jeste, što im omogućava da ga žive punim plućima.

Copyright © 1998-2024. Mensa Srbije
info@mensa.rs      design by Suzana Tomić