Roditelji, ne kvarite dečju igru! Puno igračaka nije dobro

Intervju sa dr Rankom Rajovićem

U jednom ranijem razgovoru rekli ste da sakupljanje sličica potiče razvoj dečije inteligencije. Pošto su svi dečaci sada ludi za sakupljanjem fudbalskih sličica pred prevenstvom u Brazilu, hoćete li to objasniti?

Sakupljanje sličica je jako korisna igra, preporučio bih svakom roditelju da uvede svoje dete u svet sličica, bez obzira da li se radi o muškoj ili ženskoj deci. Da bi to bolje razumeli, ukratko bih samo objasnio da razvoj intelektualnih sposobnosti zavisi od genetike i okruženja. A to drugo smo zaboravili, jer očigledno sve manje mislimo o okruženju svog deteta. A još važniji podatak, na koji moramo posebno da obratimo pažnju kada vodimo računa o okruženju deteta,  jeste da se veze izmedju moždanih ćelija intenzivno razvijaju tek posle rođenja, a najviše do pete, i još do sedme i do dvanaeste godine. Posle toga i dalje se stvaraju nove veze u mozgu, ali ne tako brzo i dinamično kao u detinjstvu. Postoji medicinski dokaz da intelektualne sposobnosti zavise od broja tih veza (sinapse), pa je jasno koliko je detinjstvo važan period za razvoj deteta.

Interesantno je kako sličice pomažu, jer često me na predavanjima pitaju kako je moguće da toliko propagiram sakupljanje sličica (kao da radim za kompaniju PANINI), pa je potrebno znati da na razvoj matematičko logičkog razmišljanja utiču igre klasifikacije (kada dete mora da razvrsta kocke po bojama – plave, zelene, bele...) i serijacije (kada dete poređa različite kocke po veličini – najveća, srednja, manja, najmanja...). U većini država postoje ove igre u vrtićima, ali  su one tako osmišljene da dete mora da gleda u igračke i da uradi zadatak. To je konkretna klasifikacija i serijacija. U programu NTC UČENJE koji sprovodimo u  već 16 država Evrope, uvodimo igre misaone klasifikacije i misaone serijacije, a tu su sličice jako važne. Dete koje sakuplja sličice uči jako puno stvari. Imena fudbalera, iz kojih su država, zatim za koji tim igraju osim svoje reprezentacije, uče čak i datume rođenja, svaki dan gledaju u svoj album, broje koliko im još nedostaje da ispune album. Imaju svoje duplikate koje razmenjuju sa prijateljima, pa čak u igri odnesu 2-3 sličice ili izgube 2-3-4 sličice, pa su radosni ili tužni. Ali to sve spada u jednu lepu i korisnu igru. A ponekad prilikom menjanja jako dobro znaju da procene koliko vredi koja sličica, na primer ako mu fali 5 sličica da popuni album, dete je spremno da da mnogo više sličica za tih 5 i sl. Nažalost i tu igru smo im mi, roditelji, pokvarili.

I ja sam imao jedno simpatično iskustvo sa mojim sedmogodišnjim detetom, kada je pre  4 godine sakupljao sličice PANINI (FIFA WORLD CUP 2010). Jedno popodne prišao je i pitao me: “Tata, šta radiš, mogu li nešto da te pitam?“  Ono što sam primetio, šake je držao kao da pere ruke i tako sa isprepletenim prstićima rekao je odmah posle prvog pitanja: „Ma nema veze, neću da te pitam jer ćeš se sigurno naljutiti ako TE TO PITAM“.  Rekao sam da može slobodno da me pita, ali okrenuo se i otišao i još jednom rekao da je bolje da me ne pita. To mi je četvrto dete, tako da imam dosta iskustva i video sam da se radi o pokušaju manipulacije, pa sam ga pustio. Nije prošlo ni dve minute, opet dolazi do mene, a kada sam video da prilazi zatvorio sam novine koje sam čitao i rekao da slobodno pita to što želi,  jer ne radim ništa i čekam da me pita. Tada je u dahu izgovorio, dosta brzo: “Znam da to nije tačno, ali samo da ti kažem da Igorov tata više voli Igora nego ti mene”. To je stvarno slaba tačka za svakog roditelja, da je to rekao mami, verovatno bi pitala kako tako nešto može da kaže i ispunila želju svom “tužnom i nesrećnom detetu” kako bi pokazala svoju ljubav. Sreća pa mama nije bila prisutna i pitao sam Danila zašto tako misli. Rekao je da je Igor već ispunio album sa sličicama, jer mu tata svaki dan kupi po 20 kesica i objasnio mi je da je to zato jer Igorov tata jako voli Igora. Stavio sam sina u krilo i objasnio da Igor neće znati kako se zovu igrači, da neće znati za koje timove igraju, neće znati ni druge važne detalje, npr kada i gde su rođeni, ali Danilo je insistirao da mu kupujem više sličica. Do tog momenta dogovor je bio po jedna kesica na dan, ali sam malo popustio i rekao sam da će i dalje biti po jedna kesica na dan, ali da će subotom i nedeljom dobijati po 2 kesice.  Tako da je moje dete sakupljalo sličice 2 meseca, svaki dan je gledao svoj album, gledao koliko mu sličica nedostaje, imao je uvek oko 20-30 duplikata, menjao se sa drugom decom, znao je da retke sličice više vrede, da može za njih da dobije u razmeni 2  ili 3 druge sličice. Ponekad su igrali tapkanje, ili su bacali slike pod neki zid kako bi možda pobedili i odneli 3-4 sličice. Na taj način je osećao veliko zadovoljstvo kad dobije, ili tugu ako izgubi nekoliko sličica. I tako je dva meseca razvijao misaone serijacije i klasifikacije po ceo dan, igrao se sličicama i razvijao finu motoriku, vikendom obilazio igrališta da bi mogao da se menja i nabavi sličice koje mu nedostaju. To je primer koji objašnjava da detetu ne treba dati sve odjednom. I dva meseca imao je avanturu koja se zove sakupljanje sličica, a na moje zadovoljstvo skoro potpuno je zapostavio video igrice i kompjuter.

Nije potrebno pokazivati ljubav tako što kupimo puno sličica, igračaka, najnoviji tablet ili video igrice. Zapravo puno igračaka neće biti stimulativno za razvoj deteta. Nisam psiholog, ali mislim da dete kome ugađamo i kupujemo sve što poželi može razviti čak i neke negativne osobine (sebično, samoživo dete, nizak prag tolerancije ako mu se ne kupi to što traži, uči da manipuliše sa roditeljima).

Zašto zastave,simboli, boje, različite nacionalnosti i rasa igrača - potiče inteligenciju? Zašto je to važno? 

Prepoznavanje zastava i igrača je samo početak. Ima tu još puno igara koje podstiču razvoj intelektualnih sposobnosti. Pre svega klikeri, salvete, mali automobili itd. Inače prepoznavanje simbola je osnova za razvoj misaonih klasifikacija i serijacija, za koje znamo da pomažu razvoj matematičko logičkog razmišljanja. A sličice su jako dobro sredstvo za taj razvoj, jer roditelji mogu da pitaju dete koje svaki dan gledaju u svoj album “na kojoj zastavi ima plava boja” ili “na kojoj zastavi je krst” ili da kupe globus i da gledaju gde se nalaze države koje je naučio sakupljajući sličice. A kada nađe gde se nalaze te države (na globusu ili atlasu sveta) i kada nauči veličinu različitih država, onda, tokom šetnje, roditelji mogu da pitaju dete koja država je veća Brazil ili Italija, a mogu čak da pitaju da poređa 3 ili 4 države po veličini (Belgija, Brazil, Bosna, Nemačka). I naravno da podstiču dete da ide da razmeni duplikate, da nauče da igraju neku od igara sa sličicama, koje smo svi mi igrali kada smo bili mali (bacanje sličica pod zid, takpanje, par-nepar i slično). Taj deo programa je samo 10% od NTC seminara, koje sprovodi Pedagoški fakultet iz Ljubljane. A Mensa Slovenije je objavila knjigu "IQ deteta, briga roditelja" gde ima korisnih saveta za roditelje, kako bismo im pomogli da što bezbednije sprovedu dete putevima detinjstva i da ne naprave greške koje mogu oštetiti razvoj deteta.

Copyright © 1998-2024. Mensa Srbije
info@mensa.rs      design by Suzana Tomić