Palić 2005

Do sada sam samo mogao da čitam u biltenu o Mensinim okupljanjima na Paliću. Imam utisak da sam uvek razmišljao kako je to preveliki luksuz za mene, jer biti negde na odmoru, ne raditi ništa....uh! Živim u gradu pa, hteo - ne hteo, poprimio sam urbana pravila života.

Ipak, lako sam nagovoren da ove godine posetim Palić i smirim svoj tempo bar na neko vreme. Prvo što sam uradio po dolasku, čak i pre nego što sam se smestio u svoju sobu, bilo je jednosatno sedenje pored jezera. Znao sam da moram napraviti rez, ako zaista želim uzeti malo od te prirode za sebe. Oblaci iznad Palića uvijali su se u plesu i nadvijali nada mnom. Miris velike slatke vode i nerazgovetni ljudi u daljini. Veoma nevin prizor. Znao sam da sam na pravom mestu.

Sav stres, nelagodu od nepoznavanja novih ljudi, nakupljen premor, odnela je samo jedna jedina glasna rečenica devojke iza mene:”Ko će da seče paradajz”. Priroda je bila uvertira, a ova rečenica prekidač za prelazak na leteći ćilim dobrog druženja i opuštanja.
Naš dragi predsednik Ljuba Kustudić je video da sam po strani, pa mi je dao nekoliko konstruktivnih instrukcija kako da što lakše uskočim u  novonastalo okruženje. Rekao mi je:”Ma sada samo laganini Slobo, sve je sada lako. Možeš kako 'oćeš, šta god ti je volja”
Tako je i bilo.

Znao sam da će naši ljudi sigurno hteti i neke aditive za dodatno opuštanje, pa sam poneo sa sobom nekoliko litara rakije koju je moj deda Milan napravio pre 26 godina. Sećam se da mi je govorio:”E, ovo ti je dijete nešto posebno, nikad’ šljiva nije tako rodila kao te 79’, grane su se lomile”. “Samo da mi se moji Mensovci ne polome kao te grane...” razmišljao sam... Na sreću, zainteresovanih za ovaj eliksir bilo je dosta, te me lako primiše u svoje društvo. Deda je govorio umesto mene, a ja umesto njega.
Kasnije, tokom te prve večeri, naš domaćin Duki mi je prišao i saopštio da me ozbiljno planiraju za sutrašnju tribinu o muzici. Bio sam u stanju sve da prihvatam. Ako treba na mesec, onda i na mesec idemo. Boravili smo u fluidu razumevanja i konstruktivnog dogovaranja. Noć je pala. Siti i napojeni smejali smo se bez prestanka. Sećam se Uroša Petrovića kako juri među nama i svakog ponaosob pita da li je poneo odelo, kravatu, sako... Kretao je na žiriranje za izbor miss Subotice, a nikako nije hteo da ide sam, strašno je želeo da neko ide sa njim. Naravno niko od prisutnih na Palić nije poneo večernju toaletu, pa je dragi Uroš morao da ode sam. Mislim da mu to i nije palo baš tako teško... Kasnije te večeri zatekli smo ga, japijevski doteranog, u društvu misica i ostalih članova žirija. Znao sam da je naš Uroš pravi čovek za kombinat. Kasnije te noći, nekako smo se dovukli do naših soba i zaspali kao mačići.

Sutradan, rano ujutro, naša Mama-Mensa Aleksandra Borović, zaređala je po sobama da nas budi. Ovaj osećaj nisam imao od služenja vojske. Ne znam za ostale, ali mene je morala pet puta da podseća da ustajem, da je vreme da se krene na tribinu o muzici. Kakva crna tribina kada mi je ovde u krevetu baš dobro. Ali kažu da pametniji popušta. Ustao sam.

Kada smo stigli do Eko centra na Paliću, gde je trebala da se održi tribina, primetno su svi prisutni govorili neobično dubokim glasovima, neki nisu ni govorili, a neki su spavali i hodali. Najbitnija informacija u tom momentu bila je da li u Eko centru može da se popije kafa. Opet smo se vratili na početak. Mnogi su se morali ponovo upoznati. Međutim situacija je bila krajnje ozbiljna i sve je moralo biti na nivou. Kada smo ugledali Kornelija Kovača, našeg predavača na tribini, shvatili smo da kreće novi dan sadržajno ispunjen i bogat.

Tribina je bila veoma opuštena. Kroz neobavezno ćaskanje o muzici, uplovili smo ponovo, u samo nama znan, osećaj otvorenog prećutnog dijaloga. Vreme provedeno na tribini mi je proletelo, ali to je verovatno iz razloga što sam aktivno pratio svaku izgovorenu reč i što sam aktivno učestvovao na tribini. Kažu ljudi da je bilo i boljih tribina na Paliću, ali budući da mi je ova bila prva, ja sam krajnje zadovoljan. Govoriti o muzici iziskuje poseban vid opuštenosti i ležernog razmišljanja.

Sledeće što smo trebali raditi tog dana jeste poseta zoo vrtu i ručak u njemu. Svi smo se pitali kako to izgleda objedovati u zoo vrtu okružen životinjama. Da nije slučajno domaćin i organizator u nedostatku ideja i para smislio da nam se servira neka zaostala zebrica ili možda žirafica, ili da čak mi treba da ulovimo nešto od divljači rasute po vrtu.
Glad je uzela maha, pa smo bili spremni na sve. Međutim naš organizator Duki je sve dobro smislio i organizovao, te smo zbilja krasno objedovali. Neki su vikali: “More food! We want more food”, ali meni je bilo sasvim dovoljno, čak i previše. Bili smo tamo da se stapamo a ne da jedemo, to možemo i kući. Nakon ručka, atmosfera je bila u maniru: kud koji mili moji. Dobro pogledavši levo, desno, ispred i iza mene, da me slučajno ko ne primeti, u neku kesu sam nakupio ostatke hrane i krenuo da se družim sa životinjama. Ta mila bića znaju da cene ljudsku ljubav, pogotovo kad ima i neke hrane by the way...
Bez razmišljanja sam otišao do kaveza sa majmunima i proveo sate sa njima. Divan je osećaj kada mala ruka kroz kavez sa mog dlana uzima hranu. U jednom trenutku sam se zapitao sa koje strane kaveza sam ja. Tužno je to, a opet čudesno i božanstveno. Napustio sam zoo vrt i krenuo dalje. Sledile su dugačke šetnje po Paliću. Meštani uvek nasmejani i spremni da odgovore na sva pitanja. Dobri i radni ljudi.

Sledeće zbivanje je bio koncert našeg domaćina Dukija, koji, poučen iskustvom prethodne večeri, nije oklevao, te je ponudio sada svoju domaću rakiju vilijamovku. Svi poletesmo u novo grupno druženje na jezeru. Koncert Dukijevog benda bio je nešto što ni u snu nisam očekivao. Muzika celog Balkana na izuzetno originalan način. Super uživancija! Sećam se da sam tada pomislio da ne želim da sve ovo stane. Ljudi su bit naših života.

Kasnije smo se opet otisnuli u Suboticu i rasejali po njoj. Tek ponekad smo se sretali i prepoznavali u masi mladog nasmejanog sveta. Nismo smeli dugo ostajati budni jer nas je sutradan očekivala na daleko poznata Palićka olimpijada. Vratili smo se doma i popadali od ispunjenog dana. San.
Sledećeg jutra zbog stečenog refleksa od vojničkog buđenja naše mama Mense kao leptir sam ustao i sa svojim cimerom Acom krenuo na olimpijadu. Kad tamo... opšta galama i navijanje. Pitao sam se u kom nadmetanju sebe vidim. Na sreću, drugi su rešili umesto mene i fasovao sam povlačenje konopca. Budući da nikada ranije nisam to radio, bile su mi potrebne dodatne instrukcije. Ranko i Marko su mi vrlo grlato  objasnili šta smem, a šta ne. Sve sam ih poslušao i vukao sam konopac iz sve snage! Ali bezuspešno. Bili smo tek treći u konačnom plasmanu. Neki kažu da nije bitno pobediti već učestvovati. Nisam siguran u to nakon razočaranih likova gubitnika. Olimpijada je super stvar! Bilo bi dobro da svako jutro krene ovakvom olimpijadom.

Sledio je odlazak u ‘Majkin salaš' na zaslužen ručak. Prelepo mesto na peščarama oko Palića. I opet isto neki povikaše: More food! We want more food! Meni je bio dovoljan ugođaj nadvijene vinove loze nad nama i borba sunca da kroz oblake, a potom i kroz lozu, stigne do nas. Naš narod voli u tanjir da gleda. Ja volim u nebo, tamo je sva hrana koja mi treba. Opet se desila muzika. Ovog puta tamburaška. Opšta uživancija!

Preko puta mene sedeo je neki dasa koji je jako voleo da pije pivo i koji je nudio sve okolo prisutne pivom. U jednom momentu me je zasmejao do suza rekavši: 'Kad ja u majici Mense prođem ulicom svi viču zamnom... ajd kod mene na ručak, ajd kod mene na večeru... ajd ćerku da mi ženiš’. Družeći se sa njim može se knjiga napisati. Naši Danci i Slovenci kao u čudu, sve ne veruju. Počeše i neki silni pokloni da se razmenjuju. Majice, privesci...poljupci. Valjda seta od rastanka.

Nakon ručka povratak u Eko centar na Paliću. Tamo nas je očekivala dodela medalja i priznanja za najbolje plasirane učesnike olimpijade. Opuštena atmosfera, nema šta. Smeh, radost, dragost... Moglo bi tako godinama, ali morali smo se rastajati. Treba biti strpljiv narednih godinu dana i dočekati ponovni internationalni palićki susret Mense. Sada se pitam zašto prethodnih godina nisam išao na ova okupljanja. Mladost ludost.

Slobodan Misailović

Copyright © 1998-2024. Mensa Srbije
info@mensa.rs      design by Suzana Tomić